BeoBalet sa svojim devojčicama tradicionalno posećuje Narodno pozorište u Beogradu. Ove godine gledamo predivan balet „Kopelija„. Kako bi devojčice što bolje razumele baletsku predstavu, a i kako biste dodali još jednu predivnu bajku za laku noć, sa vama delimo skraćenu verziju priče Kopelija.
Nekada davno, u malom selu u planinama, živeo je čovek po imenu Kopelijus. Bavio se izradom igračaka. Bio je povučen čovek o kome su meštani malo znali. Živeo je u velikoj kući i većinu vremena je provodio u radu, praveći igračke.
Meštani su znali da ima ćerku. To je bila još jedna od Kopelijusovih dobro čuvanih tajni. Svake večeri su je viđali pored prozora sa knjigom u naručju. Niko je nikada nije video da izlazi iz kuće. Devojka je uvek sedela mirno pored prozora. Zaneta čitanjem. Nije obraćala pažnju na slučajne prolaznike, koji su pokušavali da joj skrenu pažnju dozivanjem ili mahanjem.
Jednog letnjeg popodneva pored njihove kuće prolazio je seoski mladić po imenu Franc. Slučajno je pogledao u prozore na gornjem spratu Kopelijusove kuće i na jednom od njih ugledao njegovu ćerku. To je bila najlepša devojka koju su njegove oči ikada videle. Ukopao se u mestu, skupljajući hrabrost da je pozdravi.
“Dakle, video si moju ćerku”, reče mu Kopelijus koji se iznenzada stvorio iza njegovih leđa.
“Jesam. Vrlo je ljupka. Kako se zove?”, odgovori Franc.
“Kopelija”, reče čovek ponosno.
“Pristaje joj tako lepo ime”, reče mladić i dalje gleajući u rozor.
“Da znaš da si u pravu. A kako se ti zoveš, moj dečače?” odgovori starac.
“Ja sam Franc, gospodine.”
“Franc? Kakvo je to ime?, upita ga Kopelijus cerekajući se. Franc oseti da mu lice crveni.
“Samo se šalim, dečače!”, smejao se Kopelijus, znajući da je postideo momka. “Franc je baš fino ime.”
Franc nije olako prihvatio Kopelijusovo zadirkivanje. Prisilio je sebe da se osmehne, samo zato što se nadao da će biti pozvan u kuću da se upozna sa njegovom ćerkom.
“Uhvatili ste me nespremnog, gospoine”, reče Franc pokušavajući da zvuči kao da ga Kopelijusovo zadirkivanje zabavlja. Potrudio se da ne pokaže koliko je drskim smatrao starčev neumesni komentar.
“Moram sada da idem. Vreme je da mi ćerka spremi čaj.”
Franc ga pogleda sa nadom u očima. Kopelijus primeti ovaj pogled i reši da mu odmah ubije svaku nadu da će biti pozvan na popodnevni čaj.
“Baš šteta što ne možeš da nam se pridružiš, Franc. Moja ćerka i ja uvek pijemo sami čaj. To je naše posebno doba dana kada razgovaramo knjigama koje je pročitala.”Kopelijus je očekivao da će Franc biti razočaran.
“Možda neki drugi put?”, bio je uporan Franc.
“Možda”, odgovori mu Kopelijus. “A možda i ne!”
Bez obzira koliko je drzak i nepristojan ovaj čovek bio, Franc se ipak nadao da će mu jednog dana poći za rukom da upozna Kopeliju. Stajao je ispred kuće. Čaznuo za njom i nadao se da će ga jednog dana primetiti. Ali, svaki dan je bio isti. Devojka niej dizala pogled sa knjige, a on se vraćao kući osećajući se prazno i razočarano.
U Francovom životu je postojalo još jedno žensko biće koje nije mogao da izbriše iz glave. Svanilda je bila draga i brižna devojka, ali ne toliko lepa kao Kopelija. Družili su se dosta dugo, a odskora su počeli da pričaju o venčanju. Franc je odložio veridbu smatrajući da još nije spreman za tako nešto. Od kada je video Kopeliju , još više se kolebao.
Svanilda je čula za Kopeliju i njemu neobičnu lepotu. Takođe, saznala je za Francovu opčinjenost ćerkom proizvođača igračaka i za njegove svakodnevne šetnje pored njene kuće. Svanilda je rešila da ukoro ode Kopeliji u posetu i sazna šta ona misli o njenom Francu.
Sledeće večeri se u gradu održavala proslava. Meštani su slavili uspehe i marljiv i težak rad postignut tokom protekle godine. Franc i njegovi prijatelji su se okupili na seoskom trgu. Smejali su se, veselili i šalili kao školarci. Igrom slučaja, pored njih je prošao Kopelijus. Besciljno je tumarao gradom, pevušeći sebi u bradu i ne obraćajući mnogo pažnju na to kuda ide. Kada je prolazio pored njih, sapleo se na jedan kamen i pao. Grupa mladića poče da se smeje čudnom i budalastom Kopelijusu dok je pokušavao da ustane.
“Ponovo se srećemo, Kopelijuse!” reče Franc, gledajući ga kako skida prašinu sa kaputa.
“Da, zdravo dečko. Ti si onaj mladić koji je bacio oko na moju ćerku”, reče mu Kopelijus.
“Da li vam ćerka večeras dolazi na proslavu?”, ponada se Franc.
“Ne, Kopelija ne mari mnogo za slavlja. Kao što znaš, više voli da provodi vreme kod kuće, uz knjigu.” Starac je imao problema da ustane. Izgledalo je kao da se povredio. Približio se Francu sa namerom da se osloni na njega. Mladić je imao čudan, loš osećaj u vezi sa tim neobičnim čovekom.
“Izvini Kopelijuse, ali moram a krenem”, mucao je Franc, udaljavajući se od njega. “ Molim vas , pozdravite ćerku u moje ime.”
Kopelijus se odgega, mrmljajući sebi nešto u bradu. Kada je otišao, Franc je na zemlji ugledao ključ. Znao je da je to Kopelijusov kjuč od kuće i odmah ga zgrabio. Bio je oduševljen. Njegovo oduševljenje je navše bilo u činjenici da ipak postoji mogućnost da upozna Kopeliju. Prijatelje je nanamio idejom da bi zabavno bilo videti radionicu u kojoj se prave igračke. Na putu do Kopelijusove kuće, Franc je sreo Svanildu i još nekoliko prijatelja. Sve ih e pozvao da ga prate.
Svanilda je rado pristala da im se pridruži. Ovo je bila savršena prilika da upozna misterioznu devojku i da popriča sa njom. Kikotala se sa ostalima dok su išli ka kući proizvođača igračaka.
Franc je otkljucao ulazna vrata i da ostalima znak rukom da ga prate. Uputili su se pravo ka radionici. Devojke su boljažljivo stajale na vratima. Svanilda je jedina bila dovoljno hrabra da uđe, i odmah se uputila uz stepenice ne bi li ispitala mladu devojku. Kada je došla do sobe na spratu, zatekla je Kopeliju kako stoji u jednom ćešku. Svanilda se odjednom postidela i zacrvenela u licu, znajući da je provalila u njenu kuću. Htela je da pobegne. Ali Kopelija se nije makla. Nije učinila ni najmanji pokret. Svanildi je ovo bilo toliko čudno da je rešila da joj priđe bliže. Kopelija se nije mrdala. Devojka se veoma uznemirila, mislila je da je Kopelija ignoriše. Prišla je lepotici i stala tačno ispred nje. Zgrabila je za rame, sa namerom da joj skrene pažnju. Na njeno veliko iznenzđenje, devojka je bila hladna i kruta. Svanilda nije mogla da poveruje.
“Pa ti si samo obična lutka!”, uzdahnula je Svanilda.
Od zaprepašćenja se umalo nije onesvestila. Svanilda je premestila lutku u neosvetljeni deo prostorije, uzela njen šal i stavila ga sebi preko ramena. Odjednom je u prizemlju čula žamor i komešanje. Zvučalo je kao da se Kopelijus vratio kući i da je terao nepozvane goste. Umesto njega, na vratima se pojavio Franc. Možda je došao da je spase!
U sobi je bio mrkli mrak i Franc se sapleo o neke alatke. Ubrzo se na vratima pojavila još jedna prrilika. To je bio Kopelijus, koji je zatekao Franca kako leži ispružen na podu.
“Pretpostavio sam da si ovde. Pokušavaš da vidiš moju ćerku i čeprkaš mi po igračkama!” reče Kopelijus. Zakoračio je iza vrata, dohvatio metlu i njome udario Franca u glavu i onesvestio ga. Franc je opet ležao na podu.
“Konačno mogu da isprobam svoju čaroliju! Oduzeću ti život, jadni dečače, i daću ga svojoj prelepoj ćerci – lutki”, reče starac.
Kopelijus je oduvek maštao o tome da mu igračke ožive. Tokom godina koje je proveo u samoći, a sa nadom i željom da će mu čarolije doneti prave, žive prijatelje, pročitao je na stotine knjiga omagiji i naučio isto toliko bajalica. Ali nikada nije bio ni blizu tome da oživi makar jednu od svojih lutaka. Možda mu je ovo bila odlična prilika.
Čovek se nadvi nad Francom, koji je i dalje nepomično ležao na podu, i poče da izgovara neku bajalicu. Onda zatvori oči i uperi prst u Svanildu. Mislio je da je to kopelija. Izbroja do deset i otvori oči.
“Igraj, moja lepa lutko! Molim te zaigraj, moja divna Kopelija!”
Svanildi je sve ovo bilo veoma smešno. Želela je naglas da se smeje proizvođaču igračaka i njegovoj budalastoj zamisli da može da izvede ovakvu čaroliju. Ali više od svega je strahovala od pomisli šta bi mogao da učini njenom Francu u napadu besa, te je rešila da se pokori njegovoj želji. Devojka se pretvarala da je život koji je napustio Franca ušao u njeno telo. Počela je da se vrti i pleše po sobi onako kako to rade lutke.
Kopelijus umalo nije prepukao od radosti i uzbuđenja. “Moja čarolija je uspela! Moja prelepa Kopelija je oživela! Ura!”
Svanilda je zaigrala po sobi još dražesnije. Mogla je da pleše čitavu noć. Plašila se da neće uspeti da spase Franca i da nikada neće izaći iz radionice igračaka. Dok se zanosno okretala po sobi, smislila je plan. Nastavila je da pleše kao prava lutka. Izvodila je razne korake i okrete dok nije došla do kredenca sa sudovima. Uzela je jedan tanjirić i bacila ga na starca. Kopelijus je pogledao čudno misleći da je poludela. Još jednom se okrenula, malo se savila i poklonila. Tada devojka zgrabi jednu cepanicu za potpalu i njome ponovo nacilja Kopelijusa. Promašila mu je glavu za nekoliko centimetara.
“Prestani! Prestani sa time, Kopelija! Ja sam ti otac. Nemoj me povrediti!”
Njegove reči Svanildi ništa nisu značile. Mislila je na svog sirotog Franca koji je jš uvek ležao na podu. To ju je rastužilo i istovremeno razbesnelo. Shvatila je da Kopelijus ima moć da oživi svoje lutke isto onoliko koliko i ona da natera Franca da je voli. Svanilda tada poče da baca na sve strane sve što joj dođe pod ruku – mali voz sa šinama, ukrase od stakla i lutke. Zaista se ponašala kao da je poludela.
“Molim te prestani! Povređuješ me! Mora da sma negde pogrešio kada sam bacao čini! “ starac je trčkao po sobi i pokušavao da se odbrani od čekića, sveća i drugih stvari koje je Svanilda bacala na njega. Otrčao je do ormana i tamo se sakrio.
U tom trenutku Franc otovori oči. “Gde se nalazim? Šta se dogodilo?” upita se dok se pridizao. Sede i protrlja glavu. “Svanilda? Jesi li to ti?”
“To sam ja, dragi moj Franc”, reče ona nežno. “Bežimo odavde pre nego što se pojavi stari proizvođač igračaka”.
“Ali ne razumem” reče mladić. “Gde je Kopelija?”
Svanilda ga uhvati oko struka i pomože mu da ustane. Doku su užurbano izlazili iz kuće, Svanilda mu sve ispriča. Franc tada baci još jedan pogled na prozor na kojem je tako dugo i čežnjivo gledao u svoju Kopeliju. Kod prozora je stajao stari proizvođač igračaka. Rukama jee obgrlio svoju lutku i plakao joj na ramenu. Francu je na trenutak bilo žao ovog čoveka, ali se onda setio kako ih je Kopelijus sve prevario pričom da ima ćerku. Ne, ovaj čovek nije zaslužio da ga žale.
Svanilda i Franc su narednih nekoliko sati proveli u priči, prisećajući se svoje avanture. Franc je mislio da je Svanilda bila hrabra, jer je nasamarila starog proizvođača igračaka. Što su više vremena provodili zajedno, to su se sve više zaljubljivali jedno u drugo. Za nekoliko nedelja, srećan par se venčao. Napravili su veliko veselje kome su prisustvovali svi njihovi prijatelji. Stidljivi Franc i odvažna Svanilda su bili divan par i živeli su srećno do kraja života.
Priča iz knjige „Baletske priče“, Alnari, 2012
Fotografije: Damir Yusupov-Bolshoi
